Trnošljiva (crnošljiva) - Drenovka- reč crnošljiva dolazi od modroplave boje pokožice ploda, koja na prvi pogled izgleda crna, zatim usled modrozelene boje lista, kruna u doba vegetacije, posmatrana sa strane, a naročito kad se uporedi sa drugim sortama ima taman izgled. Naziv trnošljiva ovde ne treba vezivati za pojam trnova (bodlji) po granama jer ovih nema.Nalazi se u istom prostoru u kome su metlaš i piskavac. Plod srednje krupnoće, oblika elipsastog, s nešto zaobljenijim gornjim delom nego onim kod ploda požegače. Srednja težina ploda 18 do 20 gr. Dosta liči na plod požegače s tom razlikom što plavetnilo (pokožice) prelazi u crnilo i što je oblina po dužini pravilnija, tj. nema onog laganog proširenja na jednu stranu koje ima požegača.Meso je zlatno žute boje, ne odvaja se od koštice. Ovo je čisto rakijska sorta.Prinos u rakiji može biti nešto veći od onog kod požegače, mada je njen kvalitet nešto lošiji, ali ipak dobrim delom podseća na ukus šljivovice uopšte.
Moravka- rasprostranjena je u severoistočnom delu Srbije, a kao centar njen je između V. Morave i Mlave u okolini Petrovca na Mlavi i Žabara. Na sever dostiže u malom broju u prostor Požarevca, na istok se širi između reka Resave i Mlave a po obroncima planina Ježevice, Biljanika i s desne strane Mlave po jugozapadnim obroncima Homoljskih planina. Jedino je počela da se širi u jačoj meri u oblasti Kopaonika u toku poslednje dve decenije gde su je poljoprivrednici donosili iz njenog šireg prostora. Odatle se širi na jug i ima je po ograncima koji se gube u Kosovo polje, a doprla je i u Metohiju.Ima ih dve odlike sa krupnim i sitnim plodom. Kod krupne plod se izjednačava s plodom požegače, čak ovaj unekoliko prevazilazi, a kod sitnije on je nešto sitniji od ovog. Usled slabe rodnosti odlika s krupnim plodom se brojno smanjuje i zamenjuje onom sa sitnim plodom. Prvi počeci ove sorte vezuju se za ime sveštenika Stanojevića koji je prva stabla preneo iz Bugarske u V. Popović (srez Mlavski) 1880-ih godina. Prvobitno se zvala bugarka ali se ovaj naziv zamenio sa moravka, poje4dini naginju nazivu mlavka. Plod je sitan oko 10 gr. Kod odlike krupnog ploda duplo veći. Oblika je jajastog s nešto većim suženjem kod peteljke, što podseća na plod crvene ranke, s tom razlikom što suženje počinje naglo. Meso je zlatno žute boje, sadržaj šećera sličan požegači, meso se odvaja od koštice. Pokožica je plavocrna, po boji se od požegače odlikuje time što je upadljivo crna. Plod zri petnaestak dana pre požegače.Ima jednostranu upotrebnu vrednost - za rakiju. Rakija po jačini odnosno po prinosu ili je jednaka ili je nešto slabija od požegače. S mešavinom u jednakim delovima ne može se primetiti razlika po ukusu od čiste požegače.
Papračanka- ime je dobila po selu Papratni, udaljenom oko 20 km. od Knjaževca. Smatra se da je ponikla u ovom selu, a ne zna se kad. U nekim krajevima zovu je
debeljača. Plod je iste krupnoće kao i kod požegače. Oblika nešto malo ovalnog. Pokožica modroplave boje. Odvaja se od koštice. Ne odlikuje se većim sadržajem šećera, čak se pomalo oseća žica gorkog ukusa. Upotrebljava se isključivo za rakiju. Prinos u rakiji nije veliki, ali u svakom slučaju veći od onog kod dženerike.
Dobojska rana-naziva se po mestu Doboju u Bosni. Središte njene proizvodnje jeste grupa sela s najglavnijim selom Osječani u Srezu dobojskom te je nazivaju i osječanka. Ima je po ograncima Fruške Gore, a dospela je mestimično i u Zapadnu Srbiju. Njeno poreklo je neizvesno. Neki smatraju da je mutacija požegače, drugi pak da je proizvod prirodne hibridizacije požegače i turgunje koje u ovom kraju ima. Dalje se drži da ju je jedan maglajski beg doneo iz Male Azije i zasadio u Kostajnici kod Doboja, kad je docnije ovaj šljivik propao seljaci su izdanke uzimali i odnosili za Osječane. Plod nešto sitniji i oblika zdepastijeg od onog kod požegače, uzdužna brazda je izrazita i na vrhu malo u stranu isturena tako da ga unekoliko čini nepravilnim. Pokožica tamnije boje nego kod požegače. Meso je žutozelene boje od koštice se nepotpuno odvaja, ali uvek toliko da se smatra cepačom. Zri za oko 10-15 dana pre požegače. Oduvek smatrana rakijskom sortom.
Dženerika-ime je dobila po turskoj reči Džan (duša) i Erigi (šljiva), pa se zato u nekim krajevima zove džanerika. U krajevima gde nije dopro uticaj turskog jezika zove se mirabolana. U narodu postoji dosta imena za ovu šljivu: purkača, purak, migoljac, pljuskavac itd. Ne treba govoriti o dženerici kao sorti već o mnoštvu raznih formi koje su nastale vekovnim razmnožavanjem kako semenom tako i vegetativnim putem. Prema tome reč je o dženerikama. Dženerike su plodovi prunus mirabolana svih tipova i boja mekog mesa u zrelom stanju i kisele pokožice i mesa oko koštice. Po plodu to su razne mešavine crne, crvene i žute boje. Rakiju daje slabu 10-15(češće 8-12) litara jačine 25%.
Rakija, pored malog prinosa ima i svoj osobeni ukus, koji nije neprijatan (tip rakije od šljive). U krajevima gde je džanerika više zastupljena njena rakija za razliku od one od drugih sorata zove se džana.
Trn ili crni trn. Botaničko ime prunus spinosa. Plod mu se zove
trnjina. To je neka divlja forma šljive u obliku žbuna. Da ne opisujem ovu divlju šljivu koje kod nas ima jako puno i koju svi uglavnom znamo kako izgleda (koga to zanima) bilo mi je zanimljivo ovo iz knjige autora Niketića: "upotrebljava se za pravljenje likera, jer ovaj ima karakterističan ukus, liker se spravlja kao i od višnje. U oskudnim godinama neki ga upotrebljavaju za spravljanje rakije prostog kvaliteta. U nekim zemljama nalaze da rakija od trnjina ima svoje specifičnosti i smatraju je specijalitetom. Liker od trnjina upoređuje se sa ratafijom (vrsta fine rakije - likera od voćnog soka, alkohola i šećera).
Žute šljive Požegača bela- Ovo je šljiva francuskog porekla. Proizveo ju je rasadničar Jacquin polovinom 19 veka. U pomologiji je poznata pod imenom Monsieur jaune (žuti gospodin). Ima i drugih naziva kao Altesse blanche. Naziv altesse je sinonim za požegaču. Kod nas je ima samo kod amatera voćara i po varoškim baštama. Plod srednje krupan, oblika ovalno zaokrugljenog,katkad nešto izduženog što mu daje elipsast izgled sa širokom uzdužnom brazdom. Pokožica tanka boje žutozlatne a sa osunčane strane prošarana sitnim pramenovima i tačkama. Prevučena je jakim slojem belog pepeljka, odvaja se od mesa. Meso žuto dosta sočno ukusno i vrlo slatko i aromatično. Zri krajem jula, a ponekad početkom avgusta. Prekomerno rodna. (Ovu sortu sam prepisao iz knjige da se vidi da iako je ima kod nas nije naša sorta)
Fruškogorska belica- ova sorta se nalazi u celom Sremu a najviše je ima u voćarskim krajevima Fruške Gore. Ima nekoliko naziva i to: ledinačka šljiva, ledinjkinja, (po selu Ledincima odakle je prvi put počela da se širi) krupna belica ili samo belica. Ima je dosta i u raznim krajevima Bosanske Posavine, ukoliko ta bosanska šljiva nije potpuno identična sa ovom onda je njoj veoma slična. Porekla je starog i nepoznatog. Zri oko 15 dana pre požegače. Plod je krupan oko 13 grama, oblika ovalnog s nešto malo ispoljenim suženjem prema peteljci. Pokožica slamasto žuta meso slatko, sočno, osvežavajuće kiselo, odvaja se od koštice. Koštica mala tanka i na svom gornjem delu dosta zašiiljena i izdužena. Rakija je pitka sa opštim osobinama šljivovice. Od 100 kg. šljive dobija se 16 litara rakije jačine 10 gradi - 25%. U Bosni je dosta raširena sorta belica ali glođuša.
Saridža-Ime je dobila od bukvalnog prevoda turske reči saridža što znači žućkasta. Zove se još i žutka ili sitnica. Neki je neopravdano zovu saradža ili saradžet što je deformacija reči saridža. Nalazi se u srezovima nišavskom (Pirot), belopalanačkom, dimitrovgradskom, a delimično u srezu lužničkom.Smatra se da je ceo zasad ove šljive proizašao iz drvoreda posađenog između Bele Palanke - Babušnice, a koji se zasad pripisuje jednom paši koji je imao svoju kulu u selu Koritnici nedaleko od Bele Palanke. Ili se pak smatra da se u ovim krajevima nalazi od starina ili da su je Turci doneli iz Azije.Plod je krupnoće 12-15 gr. Oblika zdepastog a prema peteljci se malo sužava. Jasno se pokazuje plitka uzdužna brazda po kojoj bi trebalo da se odlikuje od fruškogorske belice. Pokožica je ćilibarno žute boje s posebnim tačkicama u vreme punog zrenja i sivim pepeljkom. Meso je čvrsto boje koja odgovara boji pokožice, odvaja se od koštice, ali ne potpuno. Koštica sitna rapava bez onog zašiljenja na gornjem delu koje se viđa kod fruškogorske belice. Zri pred kraj Jula, pojedini plodovi se drže na grani znatno duže i to obično oni koji su rezultat kasnijeg cvetanja. Ovo je čisto rakijska sorta. Prinos u rakiji je oko 18% jačine od 25° ili 10 gradi. Dakle daje rakiju nešto slabiju od požegače. Rakija je tip šljivovice na koju su se potrošači navikli, a u smeši s požegačom može dati kvalitet kome se za ove krajeve ne bi imalo šta prigovoriti.
Čini mi se da je autor živ jako brzo bi se uklopio u sadašnju tematiku voća i voćnih rakija sa jako mnogo ličnog iskustva i znanja.
Eto toliko zasad od mene da i ja dam neki doprinos i odam neke " male tajne velikih majstora rakije" na ovom forumu posle skoro 11 godina besplatnog"praćenja"
