Banićev priručnik je još niži nivo od Jovićevog priručnika. Obojica u stvari i ne pripadaju na pravi način svijetu rakija i ostalih destilata.
Nesumnjivo da Nikićević njemu pripada, i spada u one čiji rad na polju jakih alkoholnih pića ima status najkompetentnijih na našim prostorima. Pod kompetencijom prvenstveno mislim na spoznaju i razumijevanje na teoretskom planu, ali to još uvijek ne znači i prevelike domete na ličnom ili apsolutnom planu. Bar prema onom što najčešće radi i piše. Mnogo je tu gafova, šturog i površnog posmatranja, pa pogrešnih zaključaka i teških zabluda. Slučajnih ili namjernih. Nabrojat ću samo par takvih slučajeva. U stvari krenut ču redom i reči ponešto o prvih nekoliko ličnih pečata vidljivih u ovoj knjizi i drugim pisanjima i iskazima. Ostalo napisano o teoretskom dijelu u knjizi je uglavnom dobro ali je već viđeno i dostupno svakom ko se posvetio priči o rakijama. Dostupno i vidljivo u radovima i pisanjima svih onih koji su obilježili i obilježavaju svjetsku rakijsku scenu. Do te mjere da niko poslije njih i ne može pisati o rakiji, načinu njenog pravljenja, teorijskim postavkama fermentacije i destilacije bez njihovih spoznaja. Ne može se ni pisati drugačije, ali to onda ne znači detaljnije, preciznije, i sa suštinski jasnim i utemeljenim obrazloženjima. Uostalom takva je i svaka druga naučna disciplina ili nauka. Normalno govorim o svim onima kojima tablica množenja nije nepoznanica.
Prvi je na žalost onaj istorijski ali i najslikovitiji za suštinski prikaz onog što Nikićević u stvari radi cijelo vrijeme. Potpuno suvišan, krajnje nepotreban i smiješan izlet ali takve stvari su nešto bez čega mnogi na ovim prostorima izgleda ne znaju ni pišati. I to najčešće uz vjetar pa se i zapišaju. Kako vjetar duva i sunce ponovno izlazi tako to biva i kod Nikićevića.
Povrh toga što smišljeno prešućuje najvažnije istorijske momente vezane za rakiju još i doslovno piše u uvodu: „Nije poznato kada se tačno počelo sa masovnom proizvodnjom rakije (na našim prostorima op.a.), ali se zna da je ona postojala još za vreme cara Dušana. O tome svedoči paragraf 166. njegovog čuvenog Zakonika iz 1354. godine.“
Lakrdija koju već i papagaji ponavljaju, a u paragrafu 166. doslovno stoji ovo:
„Pijanica otkuda ide i ozledi koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne ubije, takvomu pijanici da se oko iskopa, i ruka odseče; ako li u pijanstvu što podere ili kapu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju sa sto štapova i da se baci u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice i da se bije i pusti“.
U kazni kojom će se nekome u ime zakona oko iskopati i usput ruka odsječi, a za samo skinutu kapu slijedi batinanje, tamnica, pa opet batinanje, svaki humanista vidi srednjovjekovni mrak, okrutnost, surovost, bijedu, tlačenje i primitivizam, ali zato Nikićević "vidi" dokaz za početak proizvodnje rakije na našim prostorima. Šta drugo nego otrcani postulat „Mi pa amebe“ i nije jedini kojim „podilazi“ masama upregnutim u bezumlje i laž.
U sličnom tonu mu je i slijedeće zapišavanje. Zaključak koji već i papagaji ponavljaju. Zaključak o uticaju proteka vremena na kvalitet rakije koja dozrijeva u buretu. Kako... „dužina sazrevanja do 20 godina doprinosi kvalitetu, i da od 20-30 godina kvalitet stagnira, posle 30 godina označava se kao period degradacije. Kriva dijagrama naglo opada.“
Pa na predavanjima i u svojim pisanjima crta i ovakve dijagrame:
Nimalo mu ne smeta to napisati i nacrtati iako sam potvrđuje šta mu je poslužilo za takav zaključak.
Istraživanje i dijagram jednog od velikana ruske škole jakih alkoholnih pića, Ličeva. Kod koga je vidljivo sve upravo drugačije od njegovog zaključka.
Ne smeta mu ni to što ruska istraživanja posmatrajući kvalitet rakije nakon odležavanja u buretu onima od 33, 36 i 48 godina daju najbolje ocjene, i govore kako izgleda da se daljim starenjem u buradima ne poboljšava njihov kvalitet. Niti govora o smanjenju u tom periodu a niti o konkretnim uslovima za odležavanje što je jako bitno.
Ne mogu se na generalnom nivou tako olako ograničavati godine dozrijevanja i uticaj na kvalitet rakije. Bilo bi neozbiljno. U nekim konkretnim manje kvalitetnim situacijama je to neka druga i strogo konkretna priča. Zna to Nikićević jako dobro.
Tako je mnogo faktora uticaja na dozrijevanje da bi se samo oni uopšteni bez detaljisanja mogli pobrojati kao: karakteristike destilata, kroz vrstu ili sortu voća, njegov kvalitet i alkoholnu jačinu. Vrstu i kvalitet hrasta, područja, klime i sl. kao i hrastovih dužica koji se od njega dobivaju način obrade, tretmanom sušenja... Starost, veličina bureta i njegova obradu, stepen paljenja... Naizmejnično odležavanje u starom i novom buretu. Temperatura skladištenja rakije, dostupnost kiseonika, vlažnost... tako da oni sa pun ozbiljnijim pristupom materiji, i velikim rejtingom, francuzi kako i sam navodi, kažu i dokazuju da dozrijevanje u hrastovom buretu uz optimalne uslove traje neprekidno nekih 50-ak godina. Iznimno u posebnim uslovima i do 70 godina, a zabilježeni su slučajevi i do 100 godina.
Neshvatljivo je tim više jer radio je i Nikićević analizu deset starih rakija šljivovica koje je pokupio po sajmovima. Najkvalietniji je i njemu bio uzorak koji je stario u buretu 35 godina. Nije ni imao dostupnu neku stariju rakiju od nje. Malo bi pisao o neospornim spoznajama a malo bi ih nekako neutralisao i koketirao sa zapišavanjem kao kod istorije. Uostalom to isto radi na mnogim drugim mjestima posmatrajući drugu problematiku i dajući druge preporuke.
Debelo prešućuje ono bez čega ne može kvalitetna priča o rakiji. Jačina uhvaćenog destilata. Ispod 60 stepeni naprosto nema zadovoljavajućeg kvaliteta a ispod 65 ni maksimalnih dostignuća. Ne samo da prešućuje nego piše i propagira kako se viljamovka ne hvata na više od 55-58. Šljivovica u nekim njegovim radovima na 60 i slične gluposti. Nije u stvari u nekim njegovim radovima nego u gotovo svim se hvata destilat te jačine. Ne samo u njegovim nego i u radovima onih koji ga prate po sajmovima, i skupa sa njim ocjenjuju rakije. Postaje to već nešto što lako može zaslužiti epitet klike, sa dobro razvijenim biznisom i uhodanim vanrednim prihodima od ocjenjivanja. Ko bi se onda "pametan" njemu zamjerio. Ne staje se čak ni tu nego valjda u dominirajućem i istom mentalnom sklopu nastavlja: "Tradicionalna razmišljanja idu u pravcu potvrde, da se optimalni balans postiže pri sadržaju etanola od 50-55%", a samo par mjesta iznad toga je i on sam pisao ono što pišu svi koji ne bi olako išli protiv neoborivih spoznaja: „U sastavu hrastovog drveta najvažniji je lignin. On se ekstrahuje u destilatu, samo ako je koncentracija etanola u njemu iznad 65 %. Nije tačno doduše ni ovo „samo“ ali je to ovdje nebitno. Bitno je da se puni buke formira procesima sa iznad ovih 65%.
Posebna priča je ona oko dodavanja vode čak i u meku rakiju, i još podosta nedosljednosti i zapišavanja na već vlastito izrečeno, ali smo o tome već pisali. Samo ću još jednu njegovu čuvenu preporuku za položaj parovodne cijevi koja treba da ide nagibom prema kazanu. Malo priča i tvrdi jedno, pa malo drugo, a radi ponekad i treće.
Ovo je slika njegovog kazana koja bez sumnje pokazuje položaj njegove parovodne cijevi.
Kad sam već začačkao onih 60 stepeni u prihvatnoj posudi, ima toga još podosta.
Ovo mu je kazan za prvu destilaciju i zapremine je 25 litara.
A ovakvi rezultati se dobivaju fermentacijom i destilacijom šljive sa 11,6% šećera.
Ako je nekom neuočljivo. Od 20 kg šljive sa 11,6% šećera dobiju cca 2,5-3 litra meke rakije od 11-16 stepeni u prvoj destilaciji. Heej meka rakija od 11-16 stepeni.
U drugoj destilaciji na kazanu od 6 litara jedva nekako dobace i do ovih 60 stepeni, pa onda još pričaju o stručnoj analizi i kvalitetu rakije. Normalno često prešučujući sve elemente i postavke. Osim onog u zaključku da im šljiva i nije nešto, pa onda i rakija od nje.
