Stolna vina odgovaraju onome što se nekada zvalo " vino za svakodnevnu upotrebu " ili " obično vino ". Evropsko zakonodavstvo im određuje minimalni alkoholni stepen od 8,5% vol. ili 9% vol., u zavisnosti od geografskog porekla. U toj kategoriji se ubrzano razvijaju " regionalna vina " kojima je cilj da se vina dele u zavisnosti od mesta njihove proizvodnje. Danas, nacionalna vina predstavljaju otprilike polovinu svih stolnih vina, a ona opet predstavljaju polovinu sveukupne berbe.
Dok se klasična stolna vina ne pozivaju na vrstu loze, regionalna vina naglašavaju vrste vinove loze iz kojih su proizvedena. Sva vina koja navode vrstu loze su dakle komercijalizovana tako što navode pre svega svoje poreklo. Taj tipično francuski način potvrđuje važnost porekla u odnosu na vrstu loze, nasuprot drugim vinogradarskim zemljama koje smatraju da vrsta loze predstavlja najvažniji element koji razlikuje vina.
Navođenje porekla je još važnije za vina kontrolisanog porekla (AOC - Appellation d’origine contrôlée), koja, zajedno sa vinima vrhunsko kvaliteta (VDQS - Vins délimités de qualité supérieure) poštuju evropsko zakonodavstvo o kvalitetnim vinima proizvedenim u određenim područjima (VQPRD - Vins de qualité produits dans des régions déterminées). Ona su podvrgnuta kontrolnim odredbama koje određuju sami proizvođači, pod kontrolom su javnih službi, a preciziraju vinogradarsko područje, vinovu loze, način obrade loze, vinarske tehnike i kriterijume njihove različitosti. Osim toga, svake godine se mogu obavljati degustacije provere datog kvaliteta vina. Vina kontrolisanog porekla (AOC) su proizvedena od jedne ili više vrsta loza, u skladu sa predviđenim odredbama kontrole. No, osim u slučaju Alzasa, imena vrste loze ne smeju da se nađu na etiketi.
Navedeni sistem vina kontrolisanog porekla (AOC) je osnovi stub sistema francuskog vinogradarstva, kojeg očito priželjkuju mnoge druge zemlje. On se zasniva na dugogodišnjoj praksi koja je tokom vekova označavala najbolje predele za razvoj pojedinih vrsta vinove loze. Vinogradarske zemlje koje ne poseduju tako dugu tradiciju nisu imale dovoljno vremena da obrade tako kompleksni zadatak i više su volele da obeležavanje vina svedu isključivo na vrste vinove loze.
Pojam vina kontrolisanog porekla nametnuo se početkom XX veka, nakon poljoprivrednih katastrofa (peronospora i filoksera) i ekonomskih kriza. Te situacije su prouzrokovale malverzacije čije su prve žrtve bili vinogradari. Nakon toga su se oni udružili kako bi zajedničkim snagama odbranili svoje zajedničko dobro. Uspostavljanje jednog takvog sistema je bio težak zadatak. Uspeh sistema vina kontrolisanog porekla je očigledan, jer ih je registrovano oko 350 u raznim francuskim vinogradima. Nacionalni institut za utvrđivanje porekla (INAO) zadužen je za utvrđivanje uslova proizvodnje i za nadgledanje poštovanja pravila.
Kada se govori o proizvodnji vina, treba spomenuti i " kvalitetna vina " i vina koja nose imena poznatih dvoraca, tzv. " vins de châteaux ". Kvalitetna vina su razvrstana prema najpriznatijim područjima koja daju jako specifična vina ; najčešće ona zahtevaju nekoliko godina starenja u bačvi, zatim u bocama da bi tek kasnije doživela svoj vrhunac. Ona su doprinela slavi velikih francuskih vina ; u tom smislu, ona predstavljaju pokretače vinske privrede u Francuskoj, te su doprinela da i skormnija vina postanu čuvena i cenjena. No, sam naziv kvalitetno vino ne poštuje ista pravila u svim regijama. U Burgundiji, visoko kvalitetna vina i vrhunska vina su u vlasništvo nekoliko vinara. Poznato vino Klo de Vužo (Clos-de-Vougeot) je jedna vrhunska vrsta koja se proteže na 50 hektara u vlasništvu 70 vinogradara. U regiji Žirond, kvalitetno vino je u vlasništvu jednog vinara. U Šato Lafit Rotšildu postoji čuveno vino čija se loza prostire na 100 hektara i u vlasništvu je jednog vlasnika. Upotreba imena šato (château ili dvorac) može da se odnosi samo na vina kontrolisanog porekla ; što se tiče vina proizvedenih u zadružnim podrumima, potrebna je potvrda da upotrebljeno grožđe potiče isključivo iz određenih vinograda.
Konačno, treba spomenuti vina zaštićenog imena (" vins de marque "). To mogu biti stolna vina ili vina kontrolisanog porekla. Dobijena su iz mešavina vina sa različitih vinograda istog porekla, a njihovo zaštićeno ime omogućava strogu selekciju i značajne količine koje mogu da zadovolje velika tržišta, a da pri tome poštuju kvalitet. Vina koja ne dosežu kvalitet vrhunskih vina, tj. vina zaštićenog imena, imaju svoje mesto na tržištu, zajedno sa vinima nazvanim po njihovim vlasnicima ; ova poslednja su međusobno različita, no njihova mala proizvodnja je namenjena ciljanim tržištima i ne dopušta im mogućnost da postanu svetski poznata.
Šampanjac predstavlja karakterističan primer vrlo poznatih vina zaštićenog imena. Pokrajina Šampanj daje vina jedinstvene oznake porekla, a sama vina se međusobno razlikuju vrstom loze i područjima na kojima su loze zasađene. Osim različitih vrsta vina, svaki proizvođac proizvodi svoja vlastita vina zaštićenog imena.
Postoji još jedan pojam koji se često upotrebljava, no duplog je značenja - to su tzv. " primeurs " - prvenci. Mlada vina, od kojih je najpoznatiji " Beaujolais nouveau ", su flaširana vina koja se konzumiraju nekoliko nedelja posle berbe, jer u tom stadijumu ona dostižu najbolji kvalitet. " Rana prodaja " (vente en primeur) obuhvata vina koja mogu da se piju za nekoliko meseci i koja se prodaju sledeće godine posle berbe, čak i pre samog flaširanja i isporuke prodavačima. Tržište poznatih čuvenih vina iz Bordoa je izuzetno privrženo takvoj vrsti prodaje ; ona omogućava vinarima brzu novčanu nadoknadu koja im osigurava nesmetano funkcioniranje poseda. S druge strane, taj vid prodaje omogućava trgovcima veću zaradu kojom oni mogu da pokriju troškove reklamiranja.
Preuzeto sa:
www.ambafrance-srb.org
